VIŠE

Tamara Radosavljević: Deja vu nenaučenih lekcija

Tamara RadosavljevicKako zamišljate vremeplov? U filmovima su uglavnom prikazivani kao magične telefonske govornice ili portali koji u jednoj milisekundi mogu da vas odvedu gde god poželite. Moj vremeplov bi recimo bila pletena ljuljaška na nekoj velikoj terasi, u prizemlju neke kuće iz koje dopire tiho pucketanje starog gramofona. I kada god bih se ljuljuškala na njoj, osluškivala te zvuke samo bih zažmurila i ona bi me odvela na neko daleko, prelepo mesto.

Ali, to je samo vremeplov iz moje mašte, ili možda iz nekog filma. Život nam ne daje dovoljno vremena za ljuljaške i portale, ma ne stigneš ni da trepneš i eto te već negde duboko u prošlosti. Ne pita te ni da li bi radije slušao klavir ili violinu, rasprava bračnog para u stanu do tvog je sasvim prikladan okidač. Osetiš miris domaće brlje i eto je slika „srećnog“ detinjstva. Kako te samo lako baca tamo-vamo, i dok se ti osvestiš gde si, on te je već dobro išibao. Nije mu važno da li se pojavljuje onda kada ti je najmanje potreban, da li prekida nešto tebi bitno. Sadašnji trenutak mu ne znači gotovo ništa, a i zašto bi? Šta je jedan sadašnji trenutak, tako kratak i nebitan, naspram hiljade prošlih?

Sećanja mogu biti i lepa, naravno da ima i njih. I zašto ih ne bismo prizvali? Dozvoliš sebi da se prisetiš tih prelepih osećanja, da se još jednom za taj trenutak osmehneš i da ga proslaviš. Ali mene zanima šta ostane za njim kada ga vratiš u njegovu godinu, u njegov mesec i dan? Šta ostane da ispuni taj prostor miline kada shvatiš da toga više nema? Da li će osmeh sada zameniti zgrčene usne i brzo spuštanje pogleda ili će se osmeh zadržati i ulepšati i današnji dan?

Šta ćemo sa onim ružnim sećanjima? Njih i ne dozivamo, ona nas sama progone. Osećaš kako ti kao udicama vuku telo nazad, vraćaju korak i otimaju mir. Ma samo sekund u njima je dovoljan da sve ponovo proživiš, da se svakog najsitnijeg detalja prisetiš, da dodaš još po nešto, da nakitiš i da pobesniš, da se uplašiš i dozvoliš da taj jedan sekund preuzme čitav tvoj današnji dan.

deja-vuKažu da ne možemo da kontrolišemo misli. I te kako možemo! Možda ne tu prvu misao, taj prvi sekund, ali zar ne mislite da već naredni sekund pripada sadašnjem trenutku? Zar ne mislite da bi već naredna misao mogla da promeni tok svih onih sekundi koje će se nanizati nakon prve? Upravo je u vašoj narednoj misli sakriven vaš pogled na to sećanje, ona je ram kojim ga jačate i definišete. Ako ovo nije kontrola misli onda bih stvarno volela da mi neko kaže šta je.

Mnogi su mi govorili da sam pomalo luda, da živim u oblacima. „Sve je tako kako jeste i ti tu ništa ne možeš. Ti kao kontrolišeš misli i menjaš prošlost, gluposti!“. I zvuči blesavo kad tako kažeš, ali ja samo biram misli i tako menjam pogled na svoju prošlost. To na mom oblaku otprilike ovako izgleda.

Život ne procenjujem da li je dobar ili loš brojeći lepe i ružne trenutke, ne vagam i ne upoređujem, već iz njih učim. Lepa sećanju su tu da mi pokažu koliko je divnih ljudi bilo i jeste u mom životu, divnih osmeha, poljubaca, prelepih i nežnih reči. I ne gledam na njih sa žaljenjem zato što ih više nema, jer je upravo zbog njih moj život toliko vredan, kako mogu da žalim za tim? Ako sam zaslužila baš taj osmeh i takav pogled znam da mi još hiljade istih, ako ne i lepših, tek dolazi. Sećanja koja nisu tako lepa su moje lekcije. I ne, to nije fraza! Jer ako te tvoje sopstvene suze, tvoja bol i ona neopisiva tuga, koju si osetio svaki put kada bi te neko povredio, nisu naučili ničemu, onda će se takve situacije iznova i iznova vraćati u različitim oblicima a ti ćeš se i dalje pitati „Zašto?“.

Na mom oblaku me je moja tuga naučila da treba da uradim sve kako bi moje prisustvo oplemenilo nečiji trenutak, ili nečiji život. Želim da budem deo nečijih lepih sećanja, nečijeg osmeha. Želim da kada neko samo pomisli na mene oseti toplinu i želju da budem deo još jednog njegovog trenutka.

Mr Tamara Radosavljević, NLP Master

No Comments

Post A Comment